Bangkok grad anđela

Bangkok grad anđela

Svako putovanje u Aziju počinje Bangkokom. I završava se Bangkokom! To je pravilo. Nepisano, ali je pravilo. Na prvi pogled, dodir, miris, ovaj grad može da ti se dopadne, ali i ne mora. Ionako je već kasno, već si tu. A kad jednom stigneš, nazad nema. Možda ti to i ne znaš, ali on ti je već pod kožom. I tu je još jedno pravilo: možda je ovo prvi put da si ovde, ali poslednji nije sigurno, jer ko dođe u urbanu džunglu, vraća se sigurno, bez izuzetka, jer to je Bangkok! Neobjašnjiv, lud, brz, vlažan, radi po principu magneta, što mu se više približiš, teže ćeš se otrgnuti! A magiji se ne odupire...

Čarolija "Grada anđela", kako Tajlanđani zovu svoj glavni grad, je puna ekstrema, osvajajući svakog ko dođe, pre svega egzotičnom mešavinom tradicionalne opuštenosti i gostoprimljivosti dalekog istoka i grozničave gužve više od 12 miliona ljudi koji u njemu žive.

U hramovima čiji krovovi i vrhovi sijaju od zlata, vlada apsolutna tišina, monasi predano obavljaju svoje molitve, rituale, meditacije. Religija zauzima centralno mesto u društvenoj zajednici, a hramovi ili, na tajlandskom “Wat”, nude utočiste i sigurnost za sve one kojima je to potrebno. Tako na primer, uopšte nije neobično da se otac, kao glava porodice, zamonaši ili jednostavno počne da živi u hramu ako postane udovac! A život i dani monaha su, za one koji posmatraju sa strane, uvek ispunjeni i zahtevni -ustaju oko 4 sata ujutru, sledi oko sat vremena meditacije i oko 6 časova, jedan, pažnje i divljenja vredan običaj. Naime, bosonogi monasi izlaze iz hramova, šetaju se po ulicama, a narod ih daruje poklonima i hranom. Nakon toga meditacija, učenje, domaći zadaci, razgovori sa Budinim sledbenicima… Više nego interesantna je bila izjava jednog tajlandskog monaha koji  je rekao da se pokojni suosnivač kompanije "Apple" i jedan od najuticajnijih ljudi na svetu, čuveni Stiv Džobs, reinkarnisao u božansko biće zahvaljujući njegovoj karmi, kada je, za vreme svog zemaljskog života, učestvovao u brojnim humanitarnim akcijama, poklanjajući društvu ne samo materijalne stvari, već i znanje! U to je možda i teško poverovati, ali je jedno sigurno - svaki razgovor sa monasima nosi  spiritualnu težinu i pokretačku snagu, koja je uvek i svima potrebna, a to je - biti bolji čovek!

 

Ako postoji jedno mesto koje ne smete propustiti prilikom posete  Bangkoku, to je svakako spektakularna, od zlata zaslepljujuća Kraljevska  Palata, bez ikakve dileme najupečatljiviji simbol grada. Sagrađena 1782.godine, duže od 150 godina dom tajlandskih kraljeva, kraljevski sud i administrativno sedište vlade, prava je arhitektonska dama koja svojom lepotom privlači zadivljujući broj ljudi. Ona je istovremeno i dokaz kreativnosti, maštovitosti i umeća tajlandskih radnika, a danas predstavlja duhovno središte kraljevstva, pre svega zbog hrama smaragdnog Bude koji se smatra najvažnijim budističkim hramom u zemlji. Statua Bude, izrađena od žada, postavljena na nekoliko platformi, nedostupna je za sve osim za Njegovo Veličanstvo kralja, koji tri puta godišnje, u skladu sa godišnjim dobom, presvlači statuu. Ovo predstavlja veoma važnu tradiciju, a menjanje odeće koje se odnosi na leto, zimu i kišnu sezonu  treba da donese sreću zemlji za svaki od tih perioda!

Bangkok, međutim, ne čine samo hramovi. Tačnije, nemoguće je povezati ovaj džinovski cirkus samo sa jednom stvari kao njegovim simbolom. To je jedan beskrajni mozaik nebodera, tela, gužve, vlage, buke. Popularna knjiga ”Plaža” dala je mozda najprecizniji  opis čuvenog Kao Sana kao centra bekpekerskog univerzuma. U samo kilometar dugoj ulici, nalazi se bezbroj gesthausa, niskobudžetnih hotela, internet kafea, bučnih barova i klubova, salona za masažu, turističkih agencija, salona za tetoviranje i još mnogo, mnogo toga… toliko da se ljudi prelivaju i da se provod nastavlja i u susednom  Rambutriju!

 

Oko Bangkoka postoje razne turističke atrakcije, a najbolji izbor za posetu je svakako  provincija Kančanaburi. Smeštena u prelepoj prirodi, na svega stotinak kilometara od Bangkoka, ima svašta da ponudi znatiželjnim turistima. Sam grad Kančanaburi, živahan je i primetan. Ima važnu ulogu, pre svega zbog svoje pozicije na raskršću puteva između severa i centralnog dela zemlje. Lokalno stanovništvo se obično bavi poljoprivredom, prevozom izuzetno kvalitetnog i traženog drveta, pogotovo na Tajlandu gde se u manjim mestima kućice i bungalovi i dalje prave uglavnom od ovog materijala kojim sever zemlje, na svu sreću, obiluje.

Dužinom odličnih, modernih autoputeva prostiru se nepregledna polja pirinča, u kojima siromašne porodice provode sate stojeći u vodi, kako bi sebi uspeli da obezbede hranu, a višak prodaju na nekoj od lokalnih pijaca. Eventualnu zaradu, koja je kod tako napornih poslova i više nego nedovoljna, troše ili na školovanje dece ili ulažući u novi biznis, pre svega štednjom, kako bi se kupio tuk-tuk, jer je taksiranje mnogo isplativije.

Sam grad je poznatiji po mostu koji se u njemu nalazi, nego on sam. Jasno je, radi se o svetski čuvenom "Mostu na reci Kve". Upravo ovde je snimano, Oskarom nagrađivano isotimeno remek-delo svetske kinematografije. I ne radi se o štamparskoj greški, jer se reka koja protiče naziva Kve, a reč Kvaj, koja se pogrešno izgovara u zapadnom svetu izaziva osmeh kod Tajlanđana, jer na njihovom jeziku ona označava vodenog bufala! Izuzimajući par prelepih restorana-splavova, ovo mesto i dalje podseća na ožiljke iz Drugog svetskog rata. Tu su japanske okupacione snage koristile savezničke ratne zarobljenike i prinudnu radnu snagu iz jugoistočne Azije kako bi napravili prugu do Burme. Izgradnja Pruge smrti, kako je kasnije nazvana, pravo je inženjersko čudo, za koje su zarobljenici platili previsoku cenu - više od 100.000 ih je umrlo usled strašnih uslova za rad. Veci deo radova izveden je golim rukama i jednostavnim alatom i to za neverovatnih 16 meseci, iako su japanski inženjeri smatrali da ce im za to biti potrebno pet godina! Most je korišćen jedva 20 meseci kada je uništen u savezničkom bombardovanju. Ono sto je zanimljivo je i to da je čak i dan danas deo pruge na Tajlandu prohodan i u nekim delovima se i dalje koristi!

 

Ajutaja, legendarna nekadašnja prestonica Sijamskog carstva, je još jedna znamenitost vredna obilaska. Nakon ulaska u Hram Mahatat (Wat Mahatat), prolazi se kroz crne cigle i ruševine, pravu sliku burmanskog razaranja. Iza ugla je, jedva primetna, slika Budine glave umotana u koren smokvinog drveta, čije poreklo niko ne zna. Vodič objašnjava da se ne sme  stajati više od Bude nego da, ukoliko neko želi da se slika, mora da čučne. U okviru kompleksa je i velika statua smirenog ležećeg Bude, čija glava odmara na latici lotosa, a sa površine su oguljeni zlatni listovi kojim je bio obložen. I na kraju, ruševine kraljevske palate, spaljene skoro do zemlje, od kojih je ostalo nekoliko impresivnih kamenih pagoda.

A Bangkoka i o Bangkoku nikad dosta… Teško je odvojiti se od njega, ali svaki put, kad stignem i napuštam “Grad anđela”, znam da nije poslednji, jer magnet privlači sve jače i jače!

 

Jovan Andrijašević