Berlin Street Art

Berlin Street Art

Ulazak u liberalni grad mami osmeh na svačijem licu. Iščekivanje raznih uzbuđenja i nepredvidivih party dešavanja. Skrećemo sa autobana u ulazimo polako u zapadni deo. Prolazimo kroz K-Dam neznajući ni gde se tačno nalazimo, jer hotel je prva stanica za kojom su žudeli moji saputnici. Naravno, potreba za tuširanjem i odmorom je u prvom planu. Ne i za nas troje. Hotel i nije nešto uzbudljiv,  tako da i nije moja omiljena opcija smeštaja. Ali hostel… Nema zatvorenog prostora gde možeš da doživiš više iznenađenja, što prijatnih, što neprijatnih, da upoznaš mnoge dobre ljude i da uživaš u tom momentu iznenađenja. Nakon parkiranja i potrage za U-banom, krecemo napokon ka našem hostelu. Nemački metro je savršeno razvijen i precizan, vrlo je lako da se snađes uz pomoć karte, međutim, baš tada se potrefilo da ga renoviraju i da ide izmenjenom trasom, a mi, mi nismo izašli kad je trebalo pa smo otišli na okretnicu metroa i lepo proveli u vozu naše prve minute u “Social city”-ju. I dalje ima nestrpljenja i želje sa hostelom, ne da bi se odmorili već da bi učinili taj sledeći korak.

Za mene je sledeći korak bio odavno poznat, o njemu sam maštao od dana kad sam saznao da krećem na put. Naravno, raspitao sam se malo i dobio željenu lokaciju.  Žurka u skvotu, “drum&bass” u skvotu. Ne,  “drum&bass”  u skvotu u Istočnom Berlinu. Idemo opet, “drum&bass” u skvotu u Fridrihšajnu u starom železničkom depou koji je ukrašen najprefenjenijom uličnom umetnošću, obojen najveselijim bojama poznatih street artista. Otkačene frizure, prava urbana ekipa i underground zvuk.

Skakanje sa jedne na drugu nogu i gubljenje u jungle ritmu. Nema hejtera, ostali su kod kuće na spavanju! Nije naravno moglo bez piva, Berliner je bio tu najistaknutiji drugar. Dobro je bilo, a to je bilo tek prvo veče, tek prva noć, prvih par sati u Berlinu. Predobra uvertira za sve ono što sledi…Ujutru se budim sa knedlom u grlu, ali sam još uvek bio svež i odmoran, tačnije pripremljen za dalja dešavanja. Kad sam malo progledao, primetio sam da su sa nama u sobi bile i dve Poljakinje i jedan Poljak. To je bio jedan od tri puta koliko sam ih video. Divan i sunčan dan u “Liberty”-ju, krećem na Free Walking Tour. Sad malo mene da vode, ali pravi profi vodiči. Uvek je dobro da razgledanje grada počneti od turističkih znamenitosti, kako bi se naučile osnovne stvari, a onda potom preći onaj drugi, lepši deo koji nije “turistički”. Tako smo mi krenuli od čuvene Brandenburške kapije, slušajući priče od Napoleonovoj krađi i čuvenom nemačkom inatu i ponosu. Nastavljamo dalje, gledajući Parlament, memorijalni centar i dolazimo na “Checkpoint Charlie”, čuvenog graničnog prelaza iz komunističkog režima u kapitalističko društvo. Sledi Zandarmenplac (Nemci nisu bili nešto inspirativni kada su gradili crkvu na Zandarmen trgu, te su izgradili zdanje identično Francuzima), zid, nekadašnja biblioteka, spomenici, Hitlerov bunker (gde nema nikakve oznake, danas se tu nalazi običan parking i time su Nemci hteli da kazne “Firera” tj. da mu ne pridaju nikakav značaj).  Naravno, usput ide zanimljiva priča našeg vodiča Bugarina. Mnogo priča ima Berlin, nemoguće ih je sve ispričati i zapamtiti. Nezamislivo je to da je grad do pre 20 godina bio podeljen na 2 dela, bogati i siromašan deo, da je bilo toliko socijalnih razlika i toliko nepravde, a da je to danas pravi grad slobode, grad svih njegovih sanjara, bukvalno prihvatilište za sve buntovnike, umetnike i tragače za svojom srećom. U Berlinu ti nisu potrebne pare da bi preživeo, treba ti vedar duh i veliko srce. Ono što Rusi nikako nisu mogli da razumeju i da stvore (kapitalizam i slobodu), pokušali su da nadoknade izgradnjom TV tornja na Aleksanderplacu, naravno, uz pomoc ljudi sa zapada, tj. par švedskih arhitekata. Ipak, to i nije bilo od pomoći njihovom narodu koji je stanovao u Fridrihšajnu i drugim naseljima i koji je živeo na ivici egzistencije zarad prava na normalan život. A toranj, on nije impresionirao Francuze, Engleze i Amere, što  je i  bila njegova svrha, ali danas ima neki drugi smisao, neku drugu lepotu.  Ipak, koliko god da su Rusi bili nepravedni prema svom stanovništvu, oni su učinili da danas Istočni Berlin daje toliko dobrih i nestvarnih mesta, da ima neverovatan duh, stare zidove išarane predivnim grafitima i vesele ljude u bojama i stilu tih istih grafita. Posebnost, to je najbitnija vrlina i kod gradova i kod ljudi.

Noć u Berlinu je stvarno izuzetna. Svetlucavi megalopolis pruža osećanje potpune slobode i budi euforiju kod svih njegovih stanovnika i posetilaca. Kreće druga noć. Idemo zajedno sa grupom u Q-dorf klub. Usput, šetnja tj. lutanje po K-damu dok nismo našli pravo odredište. Nikada mi neće biti jasno zašto ljudi pametuju kad se izgube i zašto gube strpljenje kad je to nešto predobro. Izgubiti se u stranom gradu, za mene je savršena stvar, ali kako onda reći i opisati gubljenje u Berlinu.  Nismo svi isti. Dolazimo do kluba i opet par hejtera počinju da pametuju. Nije ovoga puta bilo “underground”-a, ali bilo je dobro videti nemačku fensi žurku i učestvovati u njoj. Tu su bili i moji saputnici, par odabranih za zezanje i provod za dugo pamćenje. Ujutru se polupan vraćam u hostel i ležem u krevet kako bih iskoristio čitava 2 sata za spavanje, jer posle toga kreće novi dan i slede nova dešavanja.

Novi dan je počeo “Alternative Berlin” turom. Šetnja kroz zabačene delove, obilazak skvotova, razgledanje grafita i interesantne priče insajdera. To je druga strana grada koju obični turisti ne vide, ali u stvari, to je pravo lice Berlina, to je prava vrednost i to je ono što grad čini posebnim i različitim u odnosu na druge. Subota popodne je rezevisana za fudbal, za meč Bundes lige na Olimpijskom stadionu. Nije da lupam recke, ali sam se u poslednje vreme baš istripovao da gledam što više utakmica na stadionima širom sveta. Tekma i nije bila nešto posebno, ali stadion u Berlinu je jedno grandiozno i lepo zdanje. Posle toga, ostalo nam je još toliko vremena da se ode po pivo i da se spremimo za treće veče u Berlinu, za poslednji izlazak, bar što se ove ture tiče. Naravno, isplanirao sam da krenemo sa partijanjem u skvotu (a gde bi drugde), jer mislim da je to najidealnije mesto za svakog čoveka, u kakvom god da je fazonu, jer svako mora da razume grad i da oseti njegovu energiju. To nikako nije moguće ako se ne stopiš sa atmosferom i ljudima u njemu. Tolerancija i razumevanje na prvom mestu, strah od nepoznatog jednostavno ne treba da postoji. Đuskali smo tako uz latino ritmove da bismo se kasnije uputili dalje. Planirali smo “Watergate”, ali je ispred bila ogromna gužva, tako da smo produžili ka konačnoj destinaciji. Klub “Tresor”, najčuveniji i najbolji klub u Berlinu, sigurno jedan od najboljih u Evropi. Ipak, nisu ga baš svi najbolje razumeli, ili nisu dobili što su očekivali pa su rano odustali. Moj savet, u kakvom god da ste fazonu, treba da doživite suštinu svakog mesta, jer to imate samo u tom gradu i samo na toj lokaciji, a traganje za istim stvarima u svakom gradu postaje mnogo dosadno  i odlika je “slepih i zatupljenih”. I onda, zna se, ekipa koja ostane na kraju doživi ono za šta su drugi ostali uskraćeni. “Tresor” je sve, samo nije običan klub. To je kultno mesto, mesto gde se vidi i razume pravi klabing u Berlinu. Nekada se nalazio na drugoj lokaciji, danas se nalazi u staroj zgradi, unutra je “dekorisan golim zidovima i cevima, a zvuk i akustika su savršeni. Ulazimo u gornju prostoriju i krećemo prema šanku kako bismo se dopunili i uzeli dovoljno tečnosti za skakanje uz “tech-house” bitove. Stepenice vode negde u podrum. Prolazim kroz vrata i nalazim se u dimu i potpunom mraku, samo male diode povremeno protrče kako bi nam pokazale put. A put vodi kroz hodnik dugačak dvadesetak metara i posle toga se ulazi u donji deo kluba. Ako mislite da ste nekad bili “underground” žurci, veruj te mi, niste. Podrum kluba “Tresor” i prizor u njemu su nešto što se ne viđa svaki dan. Nema rasvete, strob piči celo veče. DJ se nalazi iza rešetaka, a masa skače uz “Detroit Techno” zvuk. Minimal i nije omiljeni pravac, ali ambijent i masa čine svoje. Iskrivio sam vrat od cimanja, stopala su me bolela, ali sam ipak ostao do 5 ujutru i lepo sačekao metro da se odvezem na još 2 sata spavanja. Toliko je dovoljno, više od toga ne može da se izdvoji ako želite da doživite Berlin.

Oči već kreću da se sklapaju, umor nas sustiže i moramo da pronađemo još malo snage, do večernjeg polaska kuci. Krećemo na popodnevnu šetnju. Išli smo do Tahelesa, najpoznatijeg skvota u Evropi, mesta koje je nekada bilo poznato kao naci-zatvor i robna kuća, a danas je to dom umetnika iz celog sveta koji su ovde napravili svoju malu koloniju i koji odolevaju surovom kapitalizmu. Dokle će uspeti, vedećemo, jer vlasti uporno pokušavaju da ga sruše. Uživanje je gledati trud i remek dela anonimnih uličnih umetnika. Često se pitam, šta to čoveka uopšte podstakne na takav život. Na prvi pogled, čini se, ne baš srećne okolnosti. Skvoteri i ulični umetnici verovatno izgledaju veoma loše u očima drugih ljudi, nažalost. Jedna od najlošijih osobina kod ljudskih bića, podcenjivanje drugih ljudi. To što su oni drugačiji, ne znači da su gori od “vas”. To što žive drugačiji život, ne znači da ste “vi” srećniji od njih, naprotiv. Njihov stil je za svako divljenje, njihova umetnost je nešto veličanstveno, njihova dela su od neprocenjive vrednosti. Oni su pravi duh Berlina. Skvotovi, “street artists”, skvoteri i druge umetničke duše daju tu posebnost Berlinu, daju mu tu privilegiju da bude grad slobode, grad moderne umetnosti, grad slobodnog izražavanja. To su stvari koje Nemačka ili bilo koja druga država na svetu nikad nisu mogle kupiti, ali je istorija ucinila svoje i Berlinu dala tu privilegiju.

Posle 4 dana provedena na ulici i tri noći nespavanja, ulazim u autobus potpuno izmoren. Na glavi pak stoji osmeh, kroz telo prolazi energija, a pred očima se smenjuju slike od prethodnih dana: šarene fasade i zidovi, spomenici kulture, moderne zgrade, plaža pored reke Špreje, Ostrvo muzeja, skvotovi, grafiti, otkačene frizure, urbani momci i devojke, umetnici, klubovi…Još jedno specifično mesto. Još jedno neverovatno iskustvo. Još nekoliko dana za pamćenje. Jos samo da obiđem i sva druga mesta na planeti Zemlji i smiriću se, možda!

Miloš Janković