Crni mačor na crvenoj vetrenjači

Crni mačor na crvenoj vetrenjači

Godine pripreme dokumentarnim filmovima, knjigama iz istorije umetnosti, masonskim spisima, guglovim čovečuljkom, 3D mapama, nisu mogle pobediti taj prvi pogled na grad sa mosta preko Sene. Mnogi su ga videli, obilazili, vraćali mu se, a meni je bio san, dugogodišnji. Čekala sam ga kao što visibaba čeka proleće, komarac leto, kiša jesen, irvas zimu... I eto, dočekah momenat da Sena ostaje pod mojim stopama, da ulazim na Periferik zakrčen automobilima i gledam u Ajfelovo čudo što buši oblake.
Kako su nekada Parizi, keltsko pleme kome grad duguje ime, pravili okupljanja oko tvrđave Lutecija na ostrvu Site i smišljali strategiju borbe protiv dosadnih Rimljana željnih da osvoje svaki kamen starog kontinenta, tako danas uglađeni Francuzi sa aurom ispunjenom Seforinim parfemima mozguju o planu oslobođenja od najezde turista i uživanju u nekom kutku prestonice bez škljocanja fotoaparata. Pariz je grad umetnika i intelektualaca, grad stvaralaštva za koje je potrebna posebna vrsta inspiracije. „Grad svetlosti“ sve teže isijava novim delima, a Hemingvej, Pikaso i Dali treba da se osmehnu La Belle Epoque. Turisti su poput Rimljana preuzeli grad i podigli ga na lestvici najpopularnijih svetskih destinacija na 3.mesto. Cenu plaćaju umetnici... Međutim, neki i dalje odvažno brane svoje četvrti kao što prepredeni Crni Mačor brani Monmartr, raj za boeme, slikare, plesače, glumce...


Sive i bele njegove drugarice, pretežno ofucane mačke, se upliču oko nogu dok pokušavate proći pored suvenirnica, preprodavaca iPhone-a, kradljivaca koji vrebaju vaše tašne i džepove... Gužva vas nosi, ali je ne osećate... Uživate u zvuku kantautorskih pesama sledbenika Zaza, pozirate crtaču karikatura, degustirate čokoladu i stari sir. Pogled luta svuda, dok ne otkrije beličasti odsjaj šate-landon kamena. Stepenište usred travnjaka vodi pravo do nje. Odvažna, sama, bela poput anđela, sa vrha brda čuva grad, ali i tajne Van Goga, Renoara, Tuluza Lotreka. Izgrađena je po ugledu na istanbulsku Aja Sofiju i Crkvu Svetog Marka u Veneciji,  sa temeljima 33 metara pod zemljom i konjičkim statuama Jovanke Orleanke i Luja IX. Sakre Ker nam svoje srce pruža na dlanu, a Isus sa apside kao da želi da primi u zagrljaj celo stado. Njena izgradnja bila je znak pokajanja zločina Pariske komune, a podizala je i moral razuzdanog stanovništva ovog kvarta. Danas, uličice oko nje ispunjene su tezgama sa kuvanim vinom, hostesama restorančića i slikama – modernim, crno-belim, vodenim bojama oslikanim, izbledelim, reprodukcijama itd. kao da su Orsej, Luvr i Pompidu centar izneli umetnička dela na otvoren prostor.


Zaboraviš na mapu, prostor oko sebe i lavirint ulica, jednostavno se prepustiš lutanju. Udišeš umetnost! Stavljaš kravatu satkanu od inspiracije… I ideš kao prosjak bez misli o domu, lebdiš na oblacima notnog sistema i upadaš poput sene u najpoznatiji kabare na svetu da popiješ piće sa Edit Pjaf i Frenkom Sinatrom. Chat Noir u svom najvernijem crnom krznenom “odelu”, se umiljava oko kraka crvene vetrenjače… Moulin Rouge! Njegova svetla zaslepljuju, njegova energija osvaja, njegova vetrenjača ne prestaje da se vrti još od XIX veka. Mulen Ruž nije samo noćni klub, on je legenda koja je osvajala svet, stvarala romane, filmove i slavne ličnosti. On sija naspram svojih suseda, seks-šopova, seksodroma, svega što podseća na Crvene fenjere Amsterdama. Ovo je ipak Pariz, ovde je i odsustvo morala pod velom elegancije… Sa čipkom galantnosti na rubu sakoa.
I dok šetam mokrim ulicama sa kojih Pariz osećam na dlanu, zaobilazeći barice, ulazim u suvi metro. Zaklon mi je dobrodošao da saberem misli. Gledam... Kiša ne prestaje, a u Parizu kao da vlada nestašica kišobrana. Mnogi ljudi u mantilima, sa raznobojnim šalovima oko vrata šetaju dok im kiša natapa kosu. Zašto? Neko mi je objasnio da je najbolja stvar šetati Parizom po kiši... Erupcija inspiracije je neizbežna, kažu. Magija crvene vetrenjače, crnog mačora i sive kaldrme treperi oko  tebe, pucketa, opija te...Da probam? “I eto nove teme za pisanje”,rekoh sebi, “lutalice sa Monmartra”…

Maja Jauković