Jedna šetnja Kapali čaršijom

Jedna šetnja Kapali čaršijom

Došavši u Istanbul konačno sam shvatila onu čuvenu rečenicu da se neki grad najbolje može upoznati upoznavanjem njegovog stanovništva. Ljudi su zapravo faktor koji daje određeni pečat gradu. I mi kad govorimo o gradu kao veselom, nasmejanom, vedrom, pripisujemo mu ljudske osobine, odnosno baš one osobine koje poseduje njegov narod. Istina je da istorijski spomenici svedoče o nekom gradu, ali daleko manje nego narod koji u njemu živi. Građevine ne prenose duh sadašnjosti, duh grada u kojem se trenutno nalazimo, dok njegovi ljudi zasigurno to rade. Kada je Istanbul u pitanju, Aja Sofija je glavna odrednica, ali samo onima koji planiraju svoj prvi odlazak u nekadašnju vizantijsku prestonicu. Svako ko se vraća ovom gradu, vraćaće se zbog ljudi, Jedna šetnja Kapali čaršijom biće dovoljna potvrda mojih reči.

Najveći bazar na svetu odiše svežim i vedrim duhom prodavaca koji svojim osmehom i šalama mame ljude da pored svih radnji posete baš njihovu.

Ulazim. Prvo gledam kuda da krenem jer je Kapali ništa drugo do veliki lavirint ukrašen kožom, zlatom, tepisima, kašmirom, suvenirima… Na osnovu dve reči koje govorim drugarici Turci prodavci zaključuju odakle sam. Približava se jedan prodavac kože “Bulgarija? Serbija? Bosnija? Romanija?” na šta je nemoguće ne osmehnuti se i ne odgovoriti odakle si zapravo. A onda na pomen Srbije on uzvikuje “Novak Đoković”, “Beograd” ili nešto slično. Posle dve-tri reči nalazim se u njegovoj radnji okružena kožnim jaknama svih boja i modela. “Ova ti dobro stoji, ‘serious’ ti kažem”, pokušava da me ubedi da kupim baš jaknu kod njega, svojim skromnim, ali dovoljnim poznavanjem srpskog jezika. “Kalita” je najbolja ovde, bolju nećeš naći. Naravno da razumem šta želi da kaže i zaista zvuči jako simpatično to što se trudi da priča na mom maternjem jeziku.

Sledeća radnja bila je prodavnica turskih proizvoda. Prste da poližeš! A oni su toliko ljubazni da ti ponude da probaš šta god poželiš u nadi da ćeš na kraju kupiti ono što ti se svidi. I nemoguće je izaći iz radnje praznih ruku.”I’m in love with you” će često reći devojkama i ženama kao što će laskati o njihovoj neizmernoj lepoti i govoriti kako će ih oženiti. Nijedna devojka se nije vratila u Srbiju, a da se nije “verila” za nekog Turčina tokom kupovine! Sledeći korak – prodavnica čajeva. Mojoj starijoj prijateljici govori Turčin: “ Ovaj je relax čaj. Muž te nervira, ti odeš skuvaš ovaj čaj i baš te briga šta on priča”. A za vas devojke imam “love tea”, pomirišite ga! Skuvajte ga i zaljubićete se. Svaki čaj je zaista izvrstan i odatle sigurno izlazite ruku punih kesa s raznim čajevima. Ako po izlasku iz radnje malo obratite pažnju na prodavce koji ne jure za vama da vas odvuku u svoju radnju, videćete da se oni bave dekorisanjem sopstvene radnje. Jedan pažljivo savija verovatno isprobane ešarpe od kašmira, a onda ih ređa prema nijansama na određene gomile. Drugi glanca svoje staklene lustere, treći ređa magnete i ostale suvenire. Sve je lepo i dragoceno, u većini slučajeva “hand made” i bilo bi neverovatan suvenir. A onda dolazi do cenkanja. Po tome su Turci i poznati jer na početku predlože abnormalne cene. Vi predložite pola od toga, a onda se nađete na nekoj sredini. Ukoliko pak odbijete da platite ponuđenu cenu, smatrajući da je skupo, u većini slučajeva prodavac će vas juriti sa digitronom da vi sami odredite cenu na koju će, ako nema izbora, verovatno pristati. Da su toliko poznati po cenkanju govori činjenica da na određenim proizvodima piše “fixed price” odnosno cena koja se ne može menjati. “Ne madam, to je too cheap” odgovori su ako date izuzetno nisku cenu. Definitivno svi ljubitelji turskog jezika nemaju mogućnost da progovore tamo turski, jer oni sami sa zadovoljstvom kreću da pričaju na srpskom. Mešavina tursko-rusko-srpsko-hrvatsko-engleski jezik postao je međunarodni jezik u Istanbulu. Kako je on uvek bio međunarodna raskrsnica, još kao Carigrad, kao mesto za razmenu dobara među državama, pa i kontinentima, sada je raskrsnica svih mogućih jezika.

Ceo dan može proći u obilaženju Kapali čaršije. To je tržni centar bez kraja. Uđete i izgubite se i u prostoru i vremenu. Kada izađete na svetlost dana zaboravite da ste došli zbog Plave džamije, Aja Sofije, Topkapija ili nečeg sličnog. Od sad ćete se definitivno ovom gradu vraćati zbog Kapali čaršije. Ako ne samo zbog nje, onda zbog divnih, nasmejanih ljudi koji 24/7 rade u njoj.

Jelena Lukić