Death Road Bolivija

Death Road Bolivija

Kako su u XVI veku španski konkvistadori osvajali kontinent rajske prirode, neobične kulture, misterioznih građevina i kulinarskih maštarija, tako ga danas turista preplavljuju svojim posetama iz dana. Južna Amerika, putovanje koje će Vas svakim korakom razoružavati svojom čarolijom. Grad koji je Francisko Pizaro otkrio 1535.godine na obali Pacifika – Lima, poslednje utočište Inka i svetsko čudo savremenog sveta – Maču Pikču, Kusko kao arheološka prestonica američkog kontinenta sa neverovatnom pijacom Inka, najviše jezero na svetu Titikaka na kome “pluta” magično ostrvo bez uličnog osveljenja Isla del Sol, tango, fudbal i bifteci u Buenos Airesu u paketu i onda adrenalinski šok – vožnja biciklama na najopasnijem putu na svetu. Death Road!

Mesto gde svako poželi biti, visoko među oblacima. Nalazimo se u La Pazu, najvišem glavnom gradu na svetu. Međutim, to ostavljamo po strani, jer  ono što je bitno u ovom trenutku su zgrade i ljudi oko nas, egzotični i pomalo divlji.  Okružuju ih neverovatna brda koja dosežu do 5300 metara dok smo mi na 4000 metara! Iz te perspektive to i jesu brda, a sa nulte tačke ogromne planine. Istu energiju  poput svojih planina imaju  Bolivijanci, potomci Inka, razna plemena koja su za svoje životno mesto izabrala vrhove sa retkim vazduhom, čudnovatom vegetacijom i lamama. Ljudi koje je daljina čuvala čiste od modernog sveta žive neko drugo vreme, ne osećaju MTV, Holivud, skupu odeću, Internet, automobile, medije, oni lete u toj visini!

Ovo nije putovanje tek da se vidi i da se slika po koja znamenitost, ovo je ozbiljna priča za malo aktivniju ekipu. Pešačenja, pentranja, šetanje, vožnje brodovima,  lokalni busevi,  klopa po pijacama. Budimo se rano. Danas je avantura na programu. Ekstremna priča! Neverovatan dan! Upadamo u buseve i vodiči se osmehuju, pričaju špansko-engleski i trude se da zvuče kao Cypress Hill. Posle Inka obučenih u tradicionalnu nošnju i žena koje nose cilindre ovo je zaista ok. Brifuju nas o današnjem danu, a zatim kombi kreće uzbrdo u El Alto,  jedan od najvećih geta na svetu. Skoro dva miliona ljudi živi u faveli na 4300 metara. Od tolike visine nam se pomalo vrti u glavi. Kretanje je usporeno i u nama se rađa želja da promenimo brzinu života.

Kombi nas ostavlja na 4800 metara, na prevoju koji je uvek u oblacima i u kiši. Saobraćaj je gust za ova brda, jer se tu vodi put iz La Paza ka džungli. Nalazimo se u oblaku, isprobavamo bicikle koje su nam skinuli sa kombija, oblačimo šuškava odela, sakrivamo se od kiše i od naleta vetra. Vodiči nam sad daju instrukcije na kojoj strani puta da se krećemo, govore nam da nikako ne pretičemo vodiča i da se držimo dalje od ivica. Penjemo se na bicikle i deluje nam da smo trasformersi sa svim mogućim laktobranima, kacigama, rukavicama. Krećemo da klizimo niz padinu dok nam vetar i kiša osvežavaju lice. Pretiču nas kola i kamioni, pa nas vodič zaustavlja ispred kontrolnog punkta koji je postavljen na sredini puta i služi za kontrolu autobusa i transportnih vozila radi sprečavanja trgovine kokainom. Put nas vodi u Korojko, poslednju tačku civilizacije iza koje kreće prostranstvo teritorija koje ne kontroliše bolivijska država.

Uz kraće zadržavanje policija nas pušta, jer zna da smo putnici i juranjava nizbrdo se nastavlja. Vozimo se novim delom puta do momenta kada asfalt nastavlja ulevo, a mi prelazimo na kamenčiće i rupe. Kreće čuveni „death road“, put koji povezuje Korojko i La Paz. Do izgradnje modernog puta to je bila jedina saobraćajnica između ovih mesta i bukvalno put koji se morao preći, a koji zbog svoje prirode nikako nije primamljiv. Krećemo se po stazi sa rupama, ispod vodoskoka, po kamenju i oštrim krivinama. Desno od nas je stena koja se penje na neverovatnu visinu, gotovo horizontalno, a levo je provalija od 500 metara  kojoj se dno ni ne vidi. Male greške u upravljanju koštaju dvoje ljudi godišnje ozbiljnih povreda ili čak smrti. Zato se cene bicikala koji se iznajmljuju kreću od 5 do 100 dolara na dan. Mi smo izabrali srednju opciju i grupa se podelila na dve - jednu čine adrenalinski momci, a u drugoj laganijoj verziji kontrolisanog spuštanja su ne tako iskusni i spretni vozači. Vodiči prate obe grupe u njihovim ritmovima.

Vožnje ispod vodopada su fenomenalne, a momenat kada vetar dune i odnese oblak u kome se spuštamo je fascinantan, naročito kad vidimo gde se zapravo krećemo. Brzine su ogromne i gotovo da uopšte ne sedimo na sedištima dok jurcamo nizbrdo. Odskakujemo na kolenima i puštamo uzvike sreće i oslobađanja. Muzika uz šuštanje vodopada, džungle, oblaka i pedala koje se okreću. Na pauzama se slikamo i svi komentarišu uz duboke uzdahe da je ovo ono sto im je trebalo. Žestoko razmrdavanje! Strah! Brzina! Fenomenalna priroda! Dobro druženje! Momenti od kojih zastaje dah!

U džunglu se spuštamo  brzo, jer je poslednji deo puta super-spust bez velikog nagiba, bez puno krivina i potoka po putu. Cela jurnjava traje oko 3 sata i sada je vreme za opuštanje. Jako prija skinuti nepromočivo odelo, kabanicu, i jurcati u majci na poslednjoj etapi puta, bez ograničenja. Sloboda! Počinjemo da mislimo o nekim lepim idejama koje će nam se desiti u životu. Odjednom smo sigurni u njih i problemi koji nas prate nestaju daleko nošeni novim iskustvom. U tome uživamo dok na kraju ne stignemo do hostela sa bazenom na vrhu brda. Sa terase i iz bazena se pruža pogled na džunglu. Fenomenalan je! Imamo tuševe, ručak od tropskog voća i povrća, kupanje u bazenu, dremku, sve to do povratka u La Paz.  Jutro nam donosi novo uzbuđenje – planinarenje na vrh Čakaltaja na 5450 metara iznad mora.

Naoružajte se kondicijom i osmesima, idemo putem konkvistadora, ali ne da osvajamo nego da upoznajemo čarobni kontinent.