Pismo Če Gevari

Pismo Če Gevari

Poštovani Che,

Čitajući tvoj Dnevnik motocikliste insipirisao si me da se i ja odvažim na takvo putovanje. Moj izbor je bila Kuba. Stoga ti, puna utisaka, pišem ovo pismo.

Nakon završene avanture na Kubi istinski mogu da razumem zašto si se toliko borio za taj narod. Iznenađena sam kako su me ovi ljudi prihvatili, jer to im je u krvi. Čitam da se i tebi to desilo, te si proglašen za kubanskog državljanina iako si ti zapravo poreklom iz Argentine.

Moja prva stanica bila je Havana, grad koji vrvi od tvojih slika, a pesma Comandate Che Guevara se peva na svakom koraku, dok zvuci marakasa prate ritam. Grafiti sa svih strana opisuju veru u revoluciju koja se desila 1956. godine i trajala sve do 1959. godine.

 Odlučujem da istražim grad i odlazim najpre do Vedada. Pažnju mi odvlači Univerzitet, upravo onaj koji je završio tvoj prijatelj Fidel Kastro kada je diplomirao prava. Zagledana u građevinu prilazi mi student tog fakulteta i pita me da li mi treba pomoć. Priča dalje vodi ka tome da ja upijam svaku njegovu reč dok on strastveno priča o periodu revolucije. Od njega saznajem da ste imali veliku podršku studenata, pokazuje mi čak i mesto gde se nalazila tajna bolnica i sve to bez ikakvih daljih očekivanja. Zahvaljujem se i nastavljam dalje svojim putem dok mi kroz glavu prolazi misao o srdačnosti tog momka.

Gledam u mapu i poged mi vuče beli kvadrat na kome piše Plaza de la Revolucion. Ucrtavam putanju i laganim korakom se krećem ka mestu gde je  Fidel Kastro držao svoje govore. Prostor je, čini se, beskrajan i okružen muralima ljudi koji su se borili za Kubu. Naravno tvoja slika je tu, sa rečima Hasta la victoria siempre koje znače Do pobede zauvek. Tvoje reči navode me da istražim istoriju još dublje. Fascinantno je to kako ste se nesebično borili za ovaj narod, može se reći sa čvrstom verom u pobedu koja se desila. Umorna od vrućine zovem taksistu Pedra da me odveze mojoj, slobodno mogu reći, kući.

Ulazim u dnevnu sobu, a na vratima me čeka Žisel sa šoljicom kafe u ruci pitajući me kako sam provela dan.

Odgovaram joj da dan još nije gotov i da imam još mnogo toga da istražim. Pravim predah i nastavljam dalje.

Ovog puta idem do Stare Havane, mesta dobro poznatog turistima. Prelepa arhitektura me ostavlja bez daha, imam osećaj kao da sam se vratila u prošlost. Zvuci salse su na svakom koraku, dok mi pažnju odvlači baka koja prati spretnim koracima ritmove ispred jednog restorana. Slikam je, ona mi se osmehuje i nastavljam dalje. Imam još toliko toga da obiđem. I dalje gledam u tvoje slike koje se nalaze na svakom koraku. Videla sam čak i jednog starijeg čoveka sa tetovažom tvog lika na ruci. Vidiš li kako se tvoja neumorna borba isplatila? Zaista uživam u ovom gradu, u njegovoj svetlosti i toplini.

Nakon dugog dana odlazim do prodavnice sa željom da kupim vodu i nešto slatko ni ne razmišljajući da to možda neću naći. Ulazim u prodavnicu i ostajem šokirana praznim policama, potpuno sam zaboravila na embargo. Pored toga što je dosta stvari nedostupno, ljudi su i dalje nasmejani i pozitivni, zadovoljni malim stvarima. Nemaju mnogo, ali će i to malo što imaju nesebično podeliti sa nama i shvatam to kasnije kako se moja avantura dalje odvija. Na ulazu ispred jednog kafića čitam tvoje reči Si no hay (café) para todos, no habrá para nadie - upravo ono što ove ljude i opisuje. Doživela sam te reči da ako jedan ima onda imaju svi. Verujem da je to razlog njihove skromnosti i dobrodušnosti.

Konačno nakon celog dana odlazim u smeštaj gde me ponovo dočekuje Žisel, ali ovoga puta sa planom za izlazak. Odlazimo na Malecon, glavno šetalište pored mora u Havani koje je ispunjeno mladim ljudima. Gotovo da nemamo gde da sednemo dok mame nas zvuci gitare i ekipa. Pridružujemo se njima, pevamo, smejemo se i pričamo. Oni dele svoje pivo sa nama, Cristal naravno, glavni brend na Kubi. Jedan od njih želi da me nauči osnovnim koracima salse kako bismo mogli da odemo u glavni salsa klub 1830 na kraju Malecona. Odlazimo tamo, opuštamo se uz mohito i nastavljamo da uživamo u ritmovima salse dok se miris mora meša sa poznatim mirisom kubanskih cigara.

Ovaj dan završava se u kasnim večernjim satima, a ja sa osmehom na licu konačno odlazim u krevet, fascinirana ljudima ovog ostrva i njihovom pozitivnom energijom.

Dragi Che, sada konačno shvatam tvoje reči El bien mas preciado es el de pertenecer al pueblo cubano da je najvrednija pripadnost kubanskom narodu.

 

Nataša Markov